Из историје албанског народа бесплатное чтение

Грци: формирање народа, миграције

Грци (самоименовање Елини) народ који чини основно становништво Грчке, Кипра. Назив Грци су им у древности дали Римљани по имену једног од малих племена елинских колониста на југу Италије. Елински народ је почео да се формира око 12. века пре н. е. услед мешања најстаријих становника Грчке пеласга са ванземаљцима из Мале Азије (тирсени, каријци и др.), који су, у замену, изашли из степа Јужног Урала (где је формирана најстарија индоевропска заједница), и племена са севера-запада Балканског полуострва, која се тада састојала углавном од четири племена: Ахејаца, ионијаца, еолијаца, доријаца и неких других, мањих.

Грци су били проводници високе цивилизације, имали су велики културни утицај на суседне народе, стимулисали развој материјалне производње код њих и допринели распадању првобитног друштвеног поретка. Класно друштво настаје пре свега тамо где се развијало древно вештачко наводњавање, у областима уско повезаним са древним пољопривредним цивилизацијама. Прелазак људи на нову друштвену формацију био је повезан са низом разлога, пре свега са развојем прогресивних облика економије и технике. Ова страна људске активности из доба класног друштва налази се у археолошким материјалима ширењу грнчарске посуде, гвоздених пољопривредних оруђа рада. Поред тога, археолошки материјал слика живописну слику живота класа. Са појавом класног друштва повезано је настање градова, изградња великих архитектонских објеката, ширење писања, раније невиђена акумулација луксуза и појава новца.

Најважнији подаци о различитим странама историје формирања древног грчког народа налазе се у античкој књижевној традицији који су дошли до нашег времена у мање или више пуном облику дела античких писаца, документарних извора: декрета, закона, уговора, посвећења и сл.; материјалних споменика: остатака зграда, оруђа рада, оружја, кућних предмета; подаци древног грчког језика. Много нових у проучавању историје г. дали су археолошка открића. Предузео ископавања брда Гиссарлык у Малој Азији Г. Шлиман 1871. године. открио је остатке древне троје и низа насеља која су раније постојала. Приликом ископавања Микена и Тиринфа, Шлиман је пронашао огроман материјал који омогућава да се говори о посебној микенској култури. Године 1900.енглески археолог Артур Еванс је на месту древног Кносса пронашао остатке палате, што је омогућило да се говори о Критској култури која је била старија од микенске.

Од броја књижевних дела посебно су вредни радови грчких историчара. Античка историографија својим коренима потиче од древног епоса, представљеног познатим поемама као што су Илијада и Одисеја. Ови подаци о животу беотијског сељаштва периода формирања робовласничког друштва налазе се у поемама беотијског песника Гесиода Труды и дни, Теогонија.

Научне представе о крито-микенском периоду углавном се заснивају на подацима археологије. Ракопљања су показала да почетак неолитске ере на територији Крита потиче од 6-5.миленијума пре н. е. у почетку и 1. половини 3. миленијума пре н. е. на Криту се примећује прелаз од камена до бакра, а затим и до бронзе. Почетком 2.миленијума пре н. е. припадају најстарије зграде такозваних "палата" у Кнососу, које су представљале сложен комплекс парадних просторија, радионица, складишта и сл., које су касније више пута преизграђене. Поред тога, и у каснијим периодима припадају остаци критских градова (у данашњој Турској) и насеља. У наредним вековима материјална култура Крита, као што сведоче бројни налази високохудожевних производа, фреске, посуђе, оруђа за рад и сл., наставља да се развија. Њен раст припада другој четвртини 2. миленијума пре н. е. на Балканском полуострву, почев од првих векова 2. миленијума пре н. е. е., под снажним утицајем Крита формира се у Пелопоннесу (Микене, Тиринф и др.) и средњој Грчкој такозвана микенска култура, која достиже свој највећи развој у време када култура на самом Криту већ улази у линију опадања. Носитељи ове културе су, изгледа, били преци грчких племена. Познати утицај културе Крита има и на обали Мале Азије, где се развија такозвана тројанска култура са центром у граду Троје. Ширећи се широм Егејског базена, критска култура добија нове карактеристике које разликују њене споменике од споменика откривених на самом Криту. То даје разлог да се она више не назива културом једног Крита, већ крито-микенском културом. Особени налази ствари крито-микенских типова пронађени су на територији Египта, Сирије, Палестине, на острву Кипру, обалама Сицилије и јужне Италије, Јужне Француске, обалама Црног мора. При таквим размерама територијалног ширења крито-микенске културе, међутим, били су обухваћени само ограничени кругови становништва. Очаји ове културе коегзистирају са много примитивнијим облицима материјалног живота већине становништва ових територија. Упоређивање споменика Крита са споменицима Египта и Двуречких земаља омогућава да се претпостави да је у 2.хиљадугодишњем пре н. е. на Криту постојало класно ропско друштво. Приближно од 14.до 13. века пре н. е. даље развијено крито-микенске културе престаје. Ерупција Санторина (Тире) око 1380 довело је до тога да је крито-микенска култура опала, овај догађај је поткопао веру у "моћне богове" међу локалним становништвом, у многом уништио економију Древне Грчке, Крита, Египта. Крајем 2.и почетком 1. миленијума пре н. е. у области материјалне културе примећује се познати род регрес. То је било повезано са великим племенским покретима који су се појавили на Балкану.

Поеме Гомера, чије стварање припада 8. и 7.веку пре н. е., представљају главни извор података о грчком друштву периода распадања првобитног заједничког поретка ја сам рођења робовласничких односа. Поеме су се састојале од песама, од којих се свака могла изводити одвојено, као самостална прича о том или том догађају из живота њених јунака. Може се замислити да је певач-причач (који се код древних Грка звао АЕД, а касније рапсод) на пирима био замољен да пева одређене делове (песме) из дугих, насићених различитим догађајима поема. Ако су они који су пили желели да чују о херојским подвизима испод зидова древне Троје, певач лот, звуци кифаре певали су о Тројанском рату који се разгорео између "меднолатних" Ахејаца (Грка), који су пловили из Грчке на "чернобоким бродовима" до обала Мале Азије, где се налазила прелепа "чврстостена" Троја (Илион) и заштитници родног града, храбри тројански ратници.

Грчко друштво тог времена, у облику у којем се одражава у поемама, наставља да чува родну структуру. Родови, фратрије, као удружења неколико родова, и Фил (племена) су још увек потпуно задржали свој значај основних друштвених подела. Гомеровско друштво није знало приватну својину на земљу, није знало развијен систем подела рада и развијене размене, у њему још није био исцрпљен обичај крвне освете и наставили су да постоје други елементи који су присутни општеиндоевропском родном строју. Истовремено, у гомерском периоду гвожђе постепено постаје главни метал (долази такозвани железни век, који потиче од древних Металлурга Јужног Урала), у чему је изразила огромну предност гомерског друштва у поређењу са крито-микенским. Хозяйствени живот се заснивао на релативно већ високо развијеној пољопривреди и сточарству. У целини, хомерско стопанство је било природно-затворено. У поемама (главно у Одисеји) у појединачним случајевима споменути су купци, али, као правило, то нису били Грци, већ финикијци. Појавили су се и професионални занатлије. Иако је материјална култура овог периода у поређењу са крито-микенском стајала на нижем нивоу, она је наследила од претходног техничка достигнућа као што су грнчарски круг, техника сликања ваза и др., што је допринело даљем развоју заната. Развијало се грађевинско дело, грнчарска техника, поморско дело. На овој економској бази неизбежно је дошло до распада древног родног поретка. Одвојила се родна аристократија. Војници-аристократи, за разлику од обичних дружинаца, борили су се на кочијама које се први пут појављују на територији Јужног Урала. Племство добија већину војног плена. Она живи у великим кућама, са пољопривредним земљиштима, али је у маси своје становништво наставило да се састоји од слободних земљорадника. Међу општинцима, с једне стране, појављивали су се људи који су изгубили своје земљиште, а са друге стране су се концентрисали у својим рукама по неколико надела. На дну друштвене лествице стајали су метанасти, људи који су из једног или другог разлога прекинули везу са својом заједницом и зато су били лишени заштите, батрака и, коначно, робови. Ропство у гомерском друштву носило је патријархални карактер. Робови су били релативно мали (у Одисеји се спомињу робови чешће него у Илиади), међу којима преовлађују жене чији се рад користи у домаћинству. Државе у правом смислу те речи хомерско друштво још није знало. Велики значај у овом периоду имали су племенски вођа (басилеј), Савет старешина (буле) и Народна скупштина (агора), која се састојала од свих слободних чланова заједнице. Са порастом социјалне диференцијације, Народна скупштина и племенски вођа постепено су изгубили свој претходни значај. Ојачао се значај Савета старешина, у чији состав сада нису улазили старешине, већ знатни и богати.

Разлог Тројанског рата био је киднаповање Елене, супруге цара Мепелаја Париса – Александра, сина тројанског цара Пријама. Дубоко увређени Менелај позвао је на помоћ многе цареве и ратнике. Међу њима су били славни ратници као што су Диомед, Одисеј, Ајакси и најхрабрији од хероја Ахил, млади син богиње Фетиде, вођа храбрих мирмидонаца. Поход ахејских (грчких) Дружина предводио је старији брат Менелаја Агамемнон, Цар Микен и Аргоса. Ахејски војници су заузели равницу између троје и мора, извукли бродове на обалу и разбили свој камп, из којег су изводили нападе, пљачкали и опустошавали мала насеља. Опсада Троје трајала је девет година. Десета година је била свађа између два вође Ахила и Агамемнона. Цар Агамемнон, надмен и похлепан, увредио је Хриса свештеника бога Аполона, одбијајући да прихвати откуп од њега, који је свештеник донео за заробљену ћерку. Хрис се жалио Аполлону, и он је, разгневивши се на ахејце, послао на њих неразумљив мор, Ахил, желећи да сазна разлог смрти ахејских војника, сазвао је састанак у којем је прорицач Калхас открио агамемнонову кривицу, рекавши да по вољи Аполлона Хрисова ћерка треба вратити оцу. Разгневени Агамемнон је уместо своје заробљенице захтевао Брисеиду, која је раније била предата Ахилу. Огорчени Ахил је предложио да се спор реши силом, али га је богиња Атина задржала. Изјавио је да ни он ни његови ратници више неће учествовати у биткама. Опозвавши мармидонце, повукао се у свој шатор. Цар Агамемнон, по сугестији Зевса, одлучује да почне борбу са тројанцима. Међутим, раније жели да искуси расположење ахејских ратника и предлаже им да се врате кући. На незадовољство вођа, војници се радо бацају на бродове, припремајући се да их одмах спусте на воду. Тада Агамемнон окупља савет војске, на којем у одбрану интереса обичних војника излази Терсит, најнеподобнији од Ахејаца, који је дошао под Троју. Хитроумни Цар Одисеј уговорима и силом утиче на ахејце, а Терсита једноставно претуче кукавичке речи. Опис свих ових догађаја изложен је у почетним песмама поеме.