Бајке о Приморском царству бесплатное чтение

Драга децо! Сваки тата вам прича своје бајке, које је он некада читао или чуо од својих родитеља. Али се веома често дешава да се тата сећа или дела бајке, или се уопште ничега не сећа, осим имена главног јунака и тада он почиње да измишља своју сопствену бајку, па још и бољу од оне, коју је некада читао.

Тако се ето и родила серија бајки које је један тата причао својој вољеној деци, а она су слушала свако вече, и то са таквим интересовањем да је тај тата одлучио да те бајке исприча и вама. Стога се оне и називају ”татине бајке”. А ако вам се оне свиде и ако зажелите да сазнате шта је било даље, напишите томе тати или замолите свога тату и добићете нову серију бајки, које ће бити још интересантније, поучније и забавније. А још боље ако ви сами саставите своје бајке и пошаљете нама у редакцију, ми ћемо их обавезно штампати, да би их и друга деца могла прочитати и радовати се заједно са вама успесима јунака тих бајки.

Са великом љубављу према вама и поштовањем према вашим родитељима – аутор ”татиних бајки”.

I. Бајка о цару Агатону и Приморском Царству

Живео некада цар Агатон. Владао је он у Приморском Царству. Царство је било мало: три шуме, две речице и једна мочвара где су јаребику брали. Оно се простирало на обали огромног мора, зато се и називало Приморским. Морем су бродови пловили, робу возили. У царству су била два града и осам села. Престоница царства се звала Караш. Тамо се налазио царски дворац, где је цар живео, суд судио, стране амбасадоре примао. А такво необично име престоница је добила зато што је стајала на обали Карашевог језера у коме је караша било тушта и тма. Сваког јутра рибари су одлазили да лове караше, али се њихов број није смањивао. Цару се никако није допадало што се престоница тако назива. Желео је да се она назива некако озбиљније. Можда Витезград, можда Град Јунака, а можда, да се једноставно, у његову част, престоница назове град Агатон. Последња варијанта му се највише свиђала. Али од свега ништа није испало. Ма како да је цар нарећивао, људи су стално престони град Карашем називали. У престоници се налазила висока кула. У тој кули је живео летописац. Он је записивао све, што се у царству дешавало. Читава кула је била закрчена орманима, где су књиге стајале. У тим књигама била је записана читава историја Приморског Царства од древних времена, управо од оних времена кад је силни јунак Славодол довео до Карашевог језера своје племе и основао град Караш. Било је то тако давно, кад летописи нису били записивани у књигама, вец у свицима.

У престоници је била школа. Учили су тамо дечаке разним наукама. Том се школом Агатон веома поносио. ”Ми имамо просвећено царство” – говорио је. – ”Ми имамо школу и науке се развијају. А наши суседи то немају, значи, они су неписмени варвари”. Али девојчицама је било забрањено да иду у ту школу. Агатон је сматрао да су жене глупље од мушкараца и да не треба да уче. Много пута га је молила његова ћеркица Аљонушка: ”Тата, пусти ме у школу, хоћу да учим да читам и пишем, књиге да читам!” Агатон је није пустио.

– Код куће седи! Учи пређу да предеш и кошуље да везеш! То ти је сва школа! – одговарао је.

Други град је на мору стајао. Био је он тако мали да не можеш разабрати, град ли је, село ли је. Па су га прозвали Малиград. Било је тамо пристаниште, где су трговачки бродови пристајали. И још једно пристаниште у малом мирном затону, где су стајала два ратна брода цара Агатона. Веома је желео Агатон да има огромну морску флоту, царство је, међутим, засад имало снаге само за два бродића.

Био је у Малиграду светионик. Захваљујући њему бродови су на мору пут налазили, подводне хридине обилазили. Била је још и школа за навигацију. Учили су тамо бродовима да управљају, према звездама пут на мору да налазе, са бурама да се боре. И још су учили да бродове граде, да би по мору брже од ветра летели.

Живела су у Приморском Царству три добра чаробњака. Један је умео звери и људе да лечи. Познавао је он све траве и корење, сва чудотворна бајања која бољке истерују. Није било такве болести коју тај чаробњак не би могао победити. Други је умео временским приликама да управља. Кад је била суша – кишу на небу је скупљао, кад су кише дуго падале – црне облаке је разгонио. Могао је буру на мору умирити, једра брода чаробним ветром надути.

Помагали су чаробњаци људима, многе животе су спасавали. Некога су од страшне болести излечили, нечији брод су од неминовне пропасти на хридинама за време буре спасили.

Живео је у царству тречи чаробњак, по имену Силантије. Био је он веома стар и мудар. Чаробњаштво је Силантије учио у школи за чаробњаке на зачараном острву. Имао је он много знања и увек га је радо делио са другима. Само се чаробњаштвом готово није ни бавио, говорио је да је већ стар.

Живео је цар Агатон мирно, са суседима је био у пријатељству. А имао је четворицу суседа: једно царство, два краљевства и мрачну непроходну шуму. Причало се да у тој шуми, у њеном најзабитијем делу, живи Змај Горинич. Само то нико није тачно знао, зато што се нико жив отуда није вратио.

Суседни цар се звао Вартоломеј. У његовом царству био је само један град. Али је ипак у том граду жагорила огромна пијаца где су људи из разних земаља долазили да тргују. Велику добит је она доносила. Богатио се цар Вартоломеј.

Другог суседа су прозвали краљ Краб. Био је он мали и дебељуцкаст. Али су зато Крабове руке биле дуге, налик на кљешта рака. И као прави краб трудио се да што више блага својим кљештима приграби и у свој дворац одвуче. Ударио је становницима страшно високе порезе и тешке намете. Сиромашно се живело у његовој земљи.

Трећи сусед био је краљ Мечиар. Он је веома волео оружје. На свим зидовима краљевог дворца висило је грдно мноштво мачева и копаља. Подизао је он свуда замкове и тврђаве. Мечиар је био огромног раста, дивовске снаге и маштао је да све суседе покори. Зато је скупљао силну војску. Под своју заставу је сазивао витезове са свих страна. Само то је дуг и тежак посао, тако да он ни до дан-данас никога није напао.

Море је у тим крајевима лети било топло и пријазно, дечица су волела да се у њуму купају, рибу да лове. Али су зато зими налетале страшне буре, бродове су потапале.

Лопова и разбојника од памтивека у Приморском Царству није било. Људи нису закључавали врата, увек су се гостима радовали.

Имао је цар кћер, а друге деце није имао. Док је била мала, сви су је звали Аљонушка, а кад је порасла, у такву неописиву лепотицу се расцветала да су је почели звати Јелена Прекрасна. Све би било у реду да је била послушна. Да шије и кува није волела, волела је да на коњу по пољима јури, на броду по мору да плови. Но главни проблем је био у томе што Агатон никако није могао да је уда. Ни са једним прекоморским принцем није се слагала. Многи су долазили да је просе, само их је све одбила. Ниједан јој није добар: један је глуп, други шкрт, трећи слабе телесне грађе, четврти бродом по мору пловити не може. Отац цар је сасвим пао у очај. Најзад је дигао руке и рекао: ”Сама себи тражи мужа. Кога нађеш, нек ти и буде”.

II. Будалица Иванушка и чаробни коњ

Живео у Приморском Царству сељак. Жито је гајио и на пријаци продавао. Није био богат, али није никад и оскудевао. Имао је три сина, двојица су била паметна, а трећи, најмлађи, будала, па су га сви звали – будалица Иванушка. Свима се свиђало што је он будала. Старија браћа нису хтела наследство са њим да деле, јер будали може ништа да се и не да. Њихове жене су га користиле да их слуша и да ради све што му нареде. Мајка је поступала са њим као са малим дететом. Те је Иван тако иза пећи седео, пепео пресипао.

Спремила се једном браћа на пијацу пшеницу да продају. Молио их је Ивај да пође са њима.

– Поведите и мене, Желим људе да видим, кажу да ће тамо бити и путујући певачи – лакрдијаши.

Размислила су браћа и одлучила да од тога неће бити штете. Само су му најстроже забранили да се погађа. А мајка му ј копејку у џеп ставила, да може дете себи бомбона да купи.

Стигли су на пијацу, Браћа су стала пшеницу да продају. Хтео је Иван да им помогне, али су они почели да га грде:

– Одлази одавде, будало, сву трговину ћеш нам покварити!

Пође онда Иван по пијаци да луња. Гледао је мало певаче-лакрдијаше, њиховим песмама и кревељењима се мало смејао. По редовима дућана је пролуњао, па дође тако и до трга где се коњи продају. Иде, гледа. Коњи све бољи од бољега, лепи, брзоноги. Диви се Иван. Тако ногу пред ногу, све је коње обишао. Баш је хтео да се врати, кад примети мало ждребенце. Лежи оно јадно у гомили ђебрета, нема снаге главу да подигне. Читаво је крастама и гнојним ранама прекривено. Свако ко прође настоји да га ногом удари и увреди. Жао је било Ивану малише.

– Зашто ударате ногама? Зашто вређате? – пита.

– Ма коме оно такво болесно треба! – одговарају коњушари. – Лако се може догодити да се и наши коњи лепотани од њега разболе. Што пре цркне, то боље.

– А чије је оно такво сирото?

– Ама ничије. Кад су на пијацу коње трпали, оно је уз стадо коња пристало. Најпре смо хтели да га узмемо за себе, а сада видимо да оно никоме не треба.

– А да га можда ја узмем?

– Узми – кажу коњушари.

Узео је Иванушка болесно ждребенце. Изворском водом га је опрао, за копејку, што му је мајка дала, хледа купио и нахранио га. Читавим путем до куће на таљигама га је возио.

Браћа су Ивана много грдила, глупаном називала. Кад су се до куће довезли, кроз капију ждребенце нису пустили. Рекли су да се стока може окрастати, оболети.

Иван није имао куд, морао је кренути куд га ноге носе. Неговао је он ждребенце, брижно га пазио. Изворском водом га појио, на зеленим ливадама напасао. Оздравило је ждребенце. А чим је оздравило, почело је да расте као из воде. Прошло је само шест дана, а славачко ждребенце се претворило у јуначког коња. Свака длачица одреда као злато сија, грива се на ветру вије. Дао је Иван своме коњу име Златибор.

Седног дана изјутра изненада му коњ рече лудским гласом:

– Хвала ти што си ме од смрти спасио, из невоље избавио.

Иван у чеде седе. Не може то бити да коњ људским језиком говори!

А коњ, као да се ништа није ни догодило, даље настави:

– Родио сам се у Чаробној земљи. Пасао сам са мајком на пространим ливадама. Само сам био непослушан, све даље и даље сам желео да одјурим. Једног дана сам далеко одјурио да и сам нисам приметио како сам се у вашим крајевима нашао. И да није било твоје доброте, пропао бих. А сад је час да се вратим назад, у чаробну земљу.

Ражалости се Иванушка. Веома је заволео Златибора.

– Где је твоја чаробна земља? – пита. – Могу ли и ја с тобом тамо отићи, да погледам како ви живите?

– Та земља је поред тебе и свуда. Само се она не види. А ти у чаробну земљу не можеш доспети. Нико од људи пут до тамо наћи не може. Али не тугуј. Чим ти затребам, изађи у поље широко, зазвижди јуначким звиждуком, позови ме, и ја ћу се истог трена покавити.

То рече и нестаде.

Снуждио се Иван, али шта се ту може. Вратио се кући, испричао све како је било. Само му нико није поверовао.

Прође један дан, други. Зажелео се Иван свог коња, хтео је да на њему мало по пољима пројаше. Изашао је у Широко поље, зазвиждао звиждуком јуначким, позвао Златибора. И истог часа види – јури према њему златни огањ-коњ. Трчи – земља дрхти.

– Шта, Иване, желиш? – пита.

Тако и тако, одговори Иван, – желим да по пољима и ливадама пројашем.

– А имаш ли ти, Иванушка, одговарајућу опрему за мене?

– Ма октуд мени опрема! – каже Иван. ’ Мене браћа ни близу коњушнице не пуштају.

Удари коњ копитом и нестаде. А након једног тренутка ето га назад.

Узда и седло на њему златом извезени, и драгим камењем украшени. Очи не можеш одвојити како су лепи. А преко седла богата одећа пребачена. Скинуо је Иван своју изношену одећу, на потоку се умио, обукао ту одећу што је коњ донео и претворио се у дивног младића. Скочио је на коња и појурио. Коњ чаробни као да не јури него као да кроз ваздух лети. Преко јаруга једним кораком прелази, преко бреза једним скоком прескаче. Није успео Иван ни да предахне, кад се покрај престоног града нађе. Гледа, а преко широког поља девојка на доратастом жрепцу у галопу јури. И како само лепа и љупка девојка! Одмах се она Ивану допала. Дојахао је до ње и упитао:

– Ко си ти, лепото девојко, и зашто сама по пољу на коњу јуриш?

– Ја сам Јелена Агатоновна и на коњу јурим пољем што моме оцу, цару Агатону припада! А ти ко си? С којим правом ме пропитујеш? Да можда стражаре позовем, па нек они тебе о томе пропитају?

Схватио је Иван да је пред њим царска кћи. Али му се она тако свидела да је одлучио да разговор с њом заподене. Скинуо је капу и рекао:

– Опрости ми, Јелена Прекрасна. Нисам ништа хтео нажао да ти учиним, већ сам просто хтео твојој лепоти да се дивим, нисам знао да си царска кћи!

Свидео се Јелени Прекрасној кршни делија. И леп, и учтиво збори. Реч по реч, распричаше се. Читав дан су раме уз раме по пољима на коњима јахали и тек су се увече растали. Јелена Прекрасна се у дворац вратила, а Иван је своју изношену одећу обукао, блатом се измазао и кући пошао.

Тако им од тада постаде навика: чим јутро, Иван на свом чаробном коњу чека кад ће царска кћи из дворца изјахати. По читаве дане једно поред другог јашу, разговоре воде. И нису ни приметили како су се заволели. Царска кћи жели да сазна одакле је он, где му је кућа, а Ивана срамота да призна да је он уствари будалица Иванушка, да иза пећи седи, пепео пресипа. Одлучи се тада царска кћи на лукавство. Имао је цар Агатон државни печат, и то не обичан већ волшебан. Помоћу њега се могао на било које место отиснути печат, и не обичан, већ златан. Јелена га је крадом узела у цара и пошла Иванушки. Успела је да му неприметно златни печат на леву руку отисне. Тек увече, кад је печат у тами засијао, Иван га је приметио, залепио блатом и иза пећи се сакрио. А царска кћи је изјутра узела војнике и по селима кренула. Дође у село и почне свим мушкарцима на левој руци печат да тражи. Тако најзад стиже и у село где је мудалица Иванушка живео. Свима је руке погледала – нема печата.

– Зар у селу више ниједног мушкарца нема? – пита.

– Има – кажу – будалица Иван, али он иза пећи седи, пепео пресипа.

Нареди царска кћи да и њега доведу. Доведоше Иванушку. Одевен у дроњке, сав у блату, пепелом умазан. Није био ни налик на оног кршног делију којег је царска кћи тражила. Опраше му леву руку, кад тамо ’ светлији од сунца сија златни царски печат. Нареди царска кћи да делију у парном купатилу окупају и у нову одећу обуку. А кад га окупаше и обукоше, онда га она и препознаде. Узе га за руку, у дворац код оца одведе, својим заручником назва. Никако цар није желео таквог зета. На које све начине је своју ћерку убеђивао! И скупе поклоне је обећавао, и претио да ће је у собици на тавану затворити. А јелена Прекрасна само чврсто остаје при своме:

– Удаћу се само за Ивана. А ако ми неког другог младожењу доведеш, на њега ћу наше псе чуваре напујдати!

Прек и самовољан је био цар, али ту ништа није могао. Дуго је затезао, а затим је одлучио – нека буде шта буде. Прославили су свадбу. Читаво царство се три дана веселило.

Сада Иван више није живео иза пећи него у царским одајама. Нико га више није звао будалицом Иваном, већ само са пуно поштовања, по имену и имену по оцу – Иван Тимофејевич.

III. Бајка о чудотворном мачу

Живео је Иван, није туговао. У почетку је имао мало посла. А затим види цар да Иван и није баш таква будала. Просто веома необразован. Послао тада Агатон свога зета да се школује. Иван се показао веома способним за учење. Брзо је читање и писање савладао, књиге је почео да чита. У разним наукама је напредовао, а у математици и навигацији је имао нарочите успехе. Научио је бродовима да управља, пут на мору помоћу звезда да налази. А још је и лов заволео. Увек, кад би имао слободног времена, у шуму би трчао да звер улови.

Сви су Иваном веома задовољни билли. Постао је паметан, образован. Никад никоме нажао није чинио. Људи су га заволели. Сад су га почели називати Иваном Царевићем.

Пошао једном Иван Царевић у лов. Дао се у потеру за јеленом, и залутао. Већ је пало вече, а он и даље по шуми на коњу лута. Хтео је да према звездама пут нађе, али су небо облаци прекрили. Покушао је да свог чаробног коња позове, али Златибор није чуо његов глас из шумског честара. Морао је у шуми заноћити. А ноћу му се коњ изненада од нечега уплашио, са веза се откинуо и побегао. Иван се сасвим онерасположио.

Дође јутро и он крене полако насумице. Мисли: ”Можда ћу наћи неку стазу или човека срести”. И одједном види – усред шуме стоји кућица. А до ње ни стазе ни богазе нема. Приђе Иван кучици, навири на прозор и обамре. Седи за столом огроман медвед. И чај из самовара пије!

Уплаши се Иван, хтеде да побегне, али га медвед примети, стиже га, ухвати и у кућицу увуче. Посади он Ивана на клупу и поче људском гласом:

– Не бој се мене, путниче, него боље испричај ко си ти и како си у ову непроходну шуму доспео?

Зачуди се томе Иван, али исприча како је доспео у шуму. А медвед се госту радује, сипа му чај, малинама и шумским медом чашћава. Што Иван више медведа гледа, то се више чуди. Рекло би се – медвед, а понаша се као човек. А кад заврши своју причу, упита:

– А каква си ти то чудна зверка? Зашто у јазбини не живиш, већ у брвнарици, пијеш чај, а не лижеш шапу?

Тад се медвед растужи, обори главу и рече:

– У праву си, Иване Царевићу. Ја сам раније био човек, василије сам се звао. Служио сам код једног чаробњака, који је у овим местима живео. Чаробњак је био добар, никоме зла није желео. Имао је један заветни сан. Желео је да чудотворни мач направи, како се ни један напријатењ ратнику с таквим мачев не би могао одупрети. Дуго година кувао је чаробно зеље. Куд све није одлазио по разне траве и корење за њега! Много опасности и доживљаја било је за време тих путовања. Али ето, најзад је чаробњак скувао своје зеље. Узео је мач, спустио га у котао, а мач се у прах расуо! ”Очигледно га је мајстор лоше направио” – закључио је чаробњак. Много мачева је спуштао у котао док је најзад један од њих издржао – није се расуо. А тада се узбуркало зеље, закипело, почело је мачу своју чаробну моћ да предаје. Три дана је кључало зеље. Све време је чаробњак поред котла стајао и изговарао разне магичне речи. Једне – да мач буде јак и да се никад не ломи. Друге – да се оштрица никад не затупи. Треће – да се на чудотворном мачу никад рђа не појави. Те и многе друге чаробне речи изговарао је чаробњак. Он их је понављао једне за другима сва три дана. Веома је желео да то буде добар мач. После три дана кота је престао да кључа. Мач се напунио чаробном моћи. Извадио га је чаробњак из котла и одједном је схватио да је његова чаролија успела. Налио се мач невиђеном снагом, сам је у руци летео. Замахнуо је чаробњак мачем ’ и оборио огроман храст. Одличан мач је испао. Али је чаробњак ускоро схватио да је сувише дуго кувао своје зеље, да је већ постао веома стар и да не може владати мачем! Било би му драго, али снага више није она што је била! Стао је да размишња шта да ради. И одлучио је да мач да ономе који ће га користити само за добра дела. Али како препознати таквог човека? Тада је отишао до огромног храста који је стајао у најгушћој шуми и зарио мач у стабло до самог балчака. А потом је бацио страчне и моћне чини. Сада га је из дрвета могао ишчупати само онај који тај мач употреви само за добра дела. А ако неко зажели да га извуче за рђава дела, тај ће се у дивљу звер претворити и читавог живота ће у шуми живети. Многи су долазили и покушавали да извуку мач. Али никоме мије пошло за руком. Неко је, очигледно, био слаба духа, а неко слаба тела. Неки су се у дивље звери претворили, вероватно су били разбојници. Време је пролазило. Чаробњак је сасвим остарио, једва је ноге вукао. И управо тада ме је позвао и каже: ”Изгледа да је дошло време да умрем, а не могу свој мач без надзора оставити. Сам сам већ стар, нисам ни за шта способан. А ти си човек у пуном цвату, па ето ти и чевај мач”. То рече и претвори ме у медведа. Ја сам се разљутио, хтео сам га на комаде растргнути, али ми је он објаснио да ћу опет постати човек кад се нађе господар мача. И ето од тада већ четрдесет година у шуми живим, мач чувам. У почетку су добри јунаци долазили, покушавали мач да извуку, а онда су вероватно пут овако заборавили. Већ много година откако никога овде није било.